.
Usamljenost je stanje u kome osoba oseća da nije dovoljno bliska sa drugim ljudima. To je neprijatan osećaj emocionalne praznine koji osobu čini nezadovoljnom, uznemirenom, tužnom. Takvo stanje ima uticaj na celokupno funkcionisanje osobe i u dužem periodu može ozbiljno da umanji kvalitet života. U poslednje vreme nam dolazi na bioenergiju i naše programe duhovnog budjenja, jako puno mladih ljudi koji se osećaju usamljeno. Usamljenost se razlikjuje od dosade. Dosada ponekad može podsećati na usamljenost, više se doživljava kao problem okruženja. Uz veći broj socijalnih kontakata i veća uključenost u društvene aktivnosti može umanjiti dosadu, ali ne razrešava problem usamljenosti jer je osoba i dalje nosi u sebi. Takvo stanje ima uticaj na celokupno funkcionisanje osobe i u dužem periodu može ozbiljno da umanji kvalitet života.
.
Usamljenost – kome se dešava?
Od usamljenosti „pate” i mladi i stari, deca, žene i muškarci, bogati, siromašni, lepi i oni za koje okolina nikada ne bi rekla da su usamljeni jer su stalno okruženi velikim brojem ljudi.
Usamljenost nema rok trajanja. Kod nekog se javi i uspešno prevaziđe u kratkom vremenskom periodu, kod nekoga potraje ceo život. Najčešće je to slučaj kod ljudi koji očekuju da se sve reši „samo od sebe”. Ili misli da će proći po onoj narodnoj „ kako došlo tako i otišlo”. Usamljenost je prisutna u maloj sredini (selu, varoši) kao i u velikim gradovima. Može se reći da su ljudi u velikom gradu otuđeniji pa samim tim i usamljeniji.
Iako je osoba zaposlena, materijalno obezbeđena, živi u velikom gradu i ostvaruje veliki broj površnih kontakata, ličnih, telefonskih, takva osoba se može osećati usamljenom. Usamljanost se ne može pobediti niti rešiti kvantitetom (brojem poznanstva) već kvalitetom.
Usamljenost – zašto se dešava?
Dešava se zato što čovek ima potrebu da se emotivno vezuje za druge ljude, da razmenjuje misli i osećanja. Ljudskoj vrsti je prirodno dato da živi u zajednici. Najvažniji razvoj pojedinca se dešava u primarnoj zajednici-porodici. Najveće zadovoljstvo se postiže osnivanjem sopstvene porodice i radjanjem dece.Vrlo je malo zadovoljstva koje čovek može da ostvari nezavisno od drugih ljudi. Svaka vrsta izolacije, bilo da je ona realna (samica u zatvoru) ili je samo doživljaj da se ne pripada sredini u kojoj se živi, predstavlja vrlo neprijatno iskustvo za čoveka.
.
.
Sasvim je sigurno da je usamljenost pratila čoveka od njegovog postanka. Težak život i borba za opstanak nisu ostavljali mnogo prostora za takva osećanja. Osim toga, upravo zbog velike životne ugroženosti (bolesti, klimatske nepogode, ratovi, nemaština…) ljudi su se udruživali i tako “zbijeni” lakše preživljavali nevolje. Sa razvojem ljudskog društva život čoveka je postajao lakši. Ali ljudi su počeli da se udaljavaju jedni od drugih.
Usamljenost – kako je prevazići?
Usamljenost je neprijatno stanje koje ometa osobu u njenom svakodnevnom životu. Međutim, često se dešava da osoba ne sagledava pravu prirodu svog problema, negira da je usamljena ili se “brani” različitim odbrambenim mehanizmima. Neretko usamljena osoba je pasivna i ništa ne čini da reši svoj problem. Ili nesvesno stvara lažnu sliku o sebi prikazujući se kao neko ko je prepun obaveza, kao neko ko je nepristupačan jer nema vremena za druge ljude. Zbog toga okolina ne prepoznaje da se radi o odbrambenom mehanizmu.
Osoba koja potencira svoju nezavisnost, odsustvo potrebe da sa nekim živi, ukoliko zaista tako ne misli, zavarava i sebe i druge. Dakle, prvi korak u borbi sa usamljenošću jeste (kao i kod mnogih drugih problema) da osoba sama sebi prizna da je usamljena. To nije lako, zato što se priznavanje problema često dožvljava kao neka vrsta nesposobnosti i neuspeh, što nije tačno.
Prihvatanje da je usamljenost problem „otvara vrata” osobi da dalje sa nama uz bioenergiju ili hipnozu ili naš kouč program , „radi” na sebi u smislu prepoznavanja koje su prepreke da se problem prevaziđe i koje promene treba učiniti da se stanje popravi. Postizanje otvorenosti za promene je prvi sledeći korak. Zatim slede usvajanje nekih novih stavova, vrednosti, uverenja i redefinisanje osećanja. Usajanje novih stavova najefikasnije se radi uz priemenu hipnoze. Efekti su nestvarno dobri, pod uslovom da klijnet nema negativan stav prema hipnozi.
Konačni cilj je postizanje spremnosti za aktivnosti kojima se prevazilazi usamljenost i sprovođenje u život tih aktivnosti.
.
.
